Велика очекивања: Послератна британска кинематографија (1945-1960)
Велика очекивања
Са ретроспективом под називом „Велика очекивања“ , Филмски фестивал у Локарну ове године представља 45 британских филмова снимљених између краја Другог светског рата и 1960. године. Од свог првог издања, фестивал је показао право интересовање за британску кинематографију и доделио је главну награду филму „ Прогоњени “ (1952) Чарлса Крајтона. Селекција из Локарна – укључујући неколико пажљиво одабраних наслова који ће бити приказани у Лозани – слави одлучујуће године и златно доба британске кинематографије.
Ретроспектива је замишљена око питања британског идентитета и живота огледаног у послератној кинематографији. Фокусира се на савремене наративе (са изузетком филмова из тог периода и наратива о Другом светском рату) и намерно изоставља савремене покрете Новог таласа и „кинематографије у кухињском судоперу“.
Иако ратни филмови нису представљени, сенка рата надвија се над мотивацијама ликова и обликује ожиљке урбаног живота и његових оскудних, ограничених радости. Британски филмови овог периода откривају пејзаж обележен тугом и расељавањем. Они прате поновно рођење нације из пепела сукоба и прате њене несигурне кораке ка реконструкцији, на позадини пада Британске империје.
„Велика очекивања“ скицира популарну кинематографију, утемељену у стварности, док од ње одступа у погледу жанрова, филмских стваралаца и формалних избора. Али док су фантастични филмови намерно искључени, два популарнија послератна жанра – комедија и криминалистички филмови – показују смелију страну британске кинематографије и живота. Избор такође истиче спољне перспективе, попут оних Џозефа Лозија и Жила Дасена, Американаца на црној листи који су пронашли уточиште у британској филмској индустрији.
Два кључна дела Мајкла Пауела обележавају почетак и крај ове селекције. „Знам куда идем!“ (1945, корежија са Емериком Пресбургером) и „Воајер Том“ ( 1960) илуструју помак у британској кинематографији од колективног ка личном, и од скромности ка претеривању. „Воајер Том“ је избио тло под ногама филмских стваралаца и публике, означивши крај једне ере, као и крај Пауелове каријере – не само због бурног пријема.
Заиста, иако је британска популарна кинематографија крајем 1950-их садржала насиље и секс – постајући, разумљиво, гласнији, блиставији и веселији – она је такође, током овог периода, била бриљантно минимална. Понекад је одраз у мехурићима кригле пива био довољан, као у филму „Чудак на отвореном“ (Керол Рид, 1947), где Џејмс Мејсон, који је такође већи део свог живота провео у метрополитанском подручју Лозане, савршено отелотворује британску кинематографију и њена ремек-дела: егзистенцијализам, анксиозност и извесни фатализам.